ЖивојинМишић

❧ Биографија

Живојин Мишић рођен је 7/19. јула 1855. у селу Струганику код Мионице, тринаесто дете земљорадника Радована и мајке Анђелије. Основну школу похађао је у Рибници и Крагујевцу, а гимназију у Крагујевцу и Београду. Године 1874. примљен је у Артиљеријску школу, коју је похађао као питомац-наредник, а школовање му је прекинуто позивом на фронт у Првом и Другом српско-турском рату (1876–1878), у којима је стекао прва ратна искуства и одликован Златном медаљом за храброст. Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. године.

Након рата успешно је напредовао у служби, завршио аустроугарску Војну школу гађања у Бруку на Лајти и генералштабну припрему, где је упознао своје будуће саборце — Степу Степановића и Петра Бојовића. Предавао је стратегију на Војној академији и напредовао до чина генералштабног пуковника. После Мајског преврата 1903, као сарадник свргнуте династије Обреновић, пензионисан је 1904. године, али је 1909, током Анексионе кризе, на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника реактивиран и постављен за његовог помоћника, помажући му у изради ратних планова против Османског царства и Аустроугарске.

У Балканским ратовима 1912–1913. био је помоћник начелника штаба Врховне команде и десна рука војводе Путника, истакавши се у планирању Кумановске битке (унапређен у чин генерала) и пресудним предлогом на Брегалници. По завршетку Другог балканског рата, поново је пензионисан заслугом припадника Црне руке, али је уочи Првог светског рата реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде.

У Церској бици августа 1914, првој савезничкој победи у Великом рату, одиграо је кључну улогу у планирању операције. Учествовао је у Сремској офанзиви и одбрани Мачве, а током Колубарске битке новембра 1914, у критичном тренутку преузео је команду над исцрпљеном Првом армијом. Његова смела одлука да се армија повуче ради одмора и консолидације, супротно првобитној директиви Врховне команде, омогућила је победоносну противофанзиву — за шта је 4. децембра 1914. унапређен у чин војводе, постао трећи Србин у том чину, после Радомира Путника (1912) и Степе Степановића (исте 1914. године).

После здружене непријатељске офанзиве 1915. и повлачења преко Косова, залагао се за противнапад на седницама у Пећи, али је предлог одбијен. Прешао је преко Албаније, тешко се разболео и отишао на лечење у Италију и Француску, у знак протеста због именовања млађег по рангу генерала Петра Бојовића за начелника Штаба Врховне команде. Средином 1916. поново је постављен за команданта Прве армије, учествовао у пробоју код Кајмакчалана и ослобођењу Битоља, за шта је одликован бројним домаћим и страним одликовањима, међу којима и Карађорђевом звездом са мачевима III степена. У току 1917. одликован је и Карађорђевом звездом I степена са мачевима. У јуну 1918. постављен је за начелника Штаба Врховне команде, заменивши место с генералом Бојовићем, и у том својству руководио је пробојем Солунског фронта у септембру 1918, за шта је одликован Карађорђевом звездом II степена са мачевима — стекавши тако сва четири реда овог одликовања са мачевима. Британски краљ Џорџ V одликовао га је титулом витеза бакалауреја.

По ослобођењу земље, остао је начелник Штаба Врховне команде и енергично је радио на обезбеђивању граница новостворене државе Срба, Хрвата и Словенаца — према Италији, Мађарској и на споразумевању са Народним вијећем у Загребу. После демобилизације 1920. постављен је за првог начелника Главног генералштаба Краљевине СХС, али је убрзо тешко оболео. Лечио се у Паризу и Београду, где је после четрнаест месеци борбе са болешћу преминуо 20. јануара 1921. у Врачарском санаторијуму. Сахрањен је 22. јануара 1921. уз велике државне и војне почасти, уз присуство престолонаследника Александра I Карађорђевића, патријарха српског Димитрија и неколико стотина хиљада грађана.