ВојиславНиколајевић

❧ Биографија

Војислав Николајевић рођен је 1876. у Београду.

Првог дана Кумановске битке 1912, као мајор и командант Другог батаљона, после погибије потпуковника Александра Глишића преузео је вођство, извукао сабљу и поред петнаест преосталих официра повео очајнички јуриш остатака Седмог пешадијског пука. Рањен на више места — у руку, леђа, раме и ногу — остао је на челу својих војника док непријатељ на целој линији није сломљен, чиме је обезбеђена прва српска победа у Првом балканском рату. Пронађен је без свести тек у ноћи после битке. За исказано јунаштво одликован је Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у потпуковника.

У Првом светском рату командовао је са неколико пешадијских пукова. После рата обављао је низ команданских дужности — команданта бригаде, дивизијске области, председника Војно-дисциплинског суда и команданта Треће армијске области. Пензионисан је 26. фебруара 1937. у чину армијског генерала.

Реактивиран је априла 1941. и постављен за команданта Београда, али је заробљен и провео све четири ратне године у немачком логору. По ослобођењу остао је у емиграцији у Западној Немачкој, где је умро 1950. у Емсдетену, сахрањен на Српском војничком гробљу у Оснабрику.

Био је, по расположивим подацима, добитник чак пет Карађорђевих звезда — четири са мачевима и једне без — што га чини јединим познатим случајем толиког броја додела истог одликовања. Носио је и Орден Белог орла са мачевима III реда (1915) и Орден југословенске круне.