ПетарБојовић

❧ Биографија

Петар Бојовић рођен је 4/16. јула 1858. у Мишевићима код Нове Вароши, у сиромашној земљорадничкој породици. Основну школу завршио је у Ивањици, гимназију у Ужицу и Београду, а 1875. ступио у Артиљеријску школу, где је упознао будуће војсковође Степу Степановића и Живојина Мишића.

Учествовао је у оба српско-турска рата (1876–1878) као питомац и подофицир, а у Српско-бугарском рату 1885. као водник коњице, одликован Златном медаљом за храброст. Прошао је генералштабну обуку, службовао као начелник штаба Моравске дивизије у Нишу, командовао пуковима и бригадама, и објавио низ стручних војних дела и превода. Од 1909. до почетка Балканских ратова командовао је Коњичком дивизијом.

У Првом балканском рату био је стварни командант Прве армије (формално начелник штаба уз престолонаследника Александра као номиналног команданта), одиграо пресудну улогу у победи у Кумановској бици, за шта је унапређен у генерала. У Другом балканском рату, поново на челу штаба Прве армије, допринео победи у бици на Брегалници, за шта је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.

У Првом светском рату командовао је Првом армијом у Церској бици и форсирању Саве у Срем, рањен код Шапца августа 1914. и поново на Дрини новембра 1914, за шта је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима III реда. Од децембра 1915. командовао је трупама Нових области штитећи повлачење српске војске преко Косова и Црне Горе, а потом је, наследивши болесног војводу Радомира Путника, постао начелник Штаба Врховне команде (децембар 1915 — јун 1918), руководећи пресељењем војске на Крф и реорганизацијом на Солунском фронту; одликован је Орденом Белог орла са мачевима I реда (1917) и Орденом Карађорђеве звезде са мачевима II реда. После оставке због неслагања са савезничким генералом Гијомом, вратио се на чело Прве армије и предводио пробој Солунског фронта код Доброг поља, ослобођење Врања, Лесковца, Ниша и Београда. За ове заслуге унапређен је 13. септембра 1918. у чин војводе — последњи генерал унапређен у тај чин, после Путника, Степановића и Мишића.

После рата био је командант Прве армијске области и начелник Главног генералштаба Краљевине СХС (1921), пензионисан исте године у 63. години. Живео је повучено у Београду, одликован Орденом Југословенске круне I реда (1930), Орденом Карађорђеве звезде I реда (1933) и француском Легијом части I реда (1936).

По пучу 1941. реактивиран је, у 83. години, за врховног инспектора војне силе Југославије и помоћника врховног команданта, али је после Априлског рата остао у кућном притвору по сопственој одлуци, одбивши сваку сарадњу с окупатором. Умро је у Београду 19. јануара 1945.