ПетарБаћовић

❧ Биографија

Петар Баћовић рођен је 1898. у Калиновику, син четничког војводе Максима. Студирао је право и пред рат радио као бановски бележник и мајор резерве Југословенске војске.

Од лета 1941. до априла 1942. био је шеф кабинета Министарства унутрашњих послова у Влади народног спаса Милана Недића. После договора Недића и Михаиловића, априла 1942. напустио је Београд и придружио се четницима у источној Босни, као Михаиловићев стални представник код Доброслава Јевђевића и Илије Трифуновића Бирчанина. Учествовао је у италијанско-четничкој офанзиви против партизана у Црној Гори и Санџаку маја–јуна 1942, а на конференцији у Зимоњића Кули јула 1942. постављен је за заповедника оперативних јединица ЈВуО у источној Босни и Херцеговини.

Под његовом командом и командом Захарија Остојића, четници су августа 1942. заузели Фочу и извршили масакр над муслиманским становништвом (по различитим изворима од 1.000 до 3.000 жртава), а у наредним месецима његове снаге извршиле су сличне злочине код Устиколине, Јахорине, у Макарској и, током италијанске операције Алфа октобра 1942, у Прозору и околини, где су, по Баћовићевом сопственом извештају Михаиловићу, „заклали више од 2.000 Хрвата и Муслимана“ — процене историчара о броју жртава крећу се од неколико стотина до преко хиљаду. Италијански заповедник генерал Марио Роата више пута је упозоравао четнике да прекину масовна убиства цивила, претећи обуставом снабдевања.

Јануара 1943. добио је титулу четничког војводе. Фебруара 1944. са Војиславом Лукачевићем евакуисан је бродом Краљевске морнарице до Барија, а потом преко Каира отишао у Лондон; у Југославију се вратио у мају 1944. на аеродром у Прањанима. У последњим месецима рата, заједно са Захаријем Остојићем, упозоравао је Михаиловића на слабљење подршке становништва четничком покрету.

После губитка Србије октобра 1944. повукао се са преосталим четничким снагама преко Босне. Марта 1945. кренуо је, заједно са Павлом Ђуришићем, Захаријем Остојићем, Мирком Лалатовићем и Драгишом Васићем, у покушај пробоја ка западу преко територије НДХ. После тешког пораза у бици на Лијевче пољу код Бање Луке, група је упала у замку приликом преговора са Хрватским оружаним снагама — заробљени су и убијени, по неким изворима у логору Јасеновац, око 20. априла 1945.