Дивизијски генерал
КостаАдамовић
Дивизијски генерал и инжењеријски официр, учесник балканских ратова, Првог светског рата и Априлског рата 1941. године.

Временска линија
1886.
Рођен 18. јула у Јагодини.
1903.
Ступио у 36. класу Ниже школе Војне академије.
1907.
Завршио Војну академију као трећи у рангу и унапређен у инжењеријског потпоручника.
1911–1912.
Похађао Вишу школу Војне академије.
1912–1913.
Учествовао у балканским ратовима као ађутант Железничке команде и инжењеријски официр.
1913.
Постављен за командира 10. чете Пионирског полубатаљона Дунавске дивизије II позива.
1914–1916.
У Првом светском рату командовао пионирским јединицама до реорганизације војске на Крфу.
1916–1920.
Командант I пионирског батаљона до демобилизације.
1920.
Постављен за команданта I техничког батаљона Железничке команде.
1921.
Постао приправник за генералштабну службу у Главном генералштабу.
1925–1928.
Начелник штаба Команде Дравске дивизијске области.
1931.
Постављен за команданта 56. пешадијског пука.
1935.
Унапређен у чин бригадног генерала.
1941.
Учествовао у Априлском рату и доспео у ратно заробљеништво.
1955.
Преминуо 11. јуна у Београду.
Биографија
Коста Адамовић рођен је 18. јула 1886. године у Јагодини. Његов отац Јован Ђ. Адамовић био је телеграфиста, а мајка му се звала Персида. Шест разреда гимназије завршио је у Јагодини и Крагујевцу.
У 36. класу Ниже школе Војне академије ступио је 1. октобра 1903. године. Школовање је завршио 1907. као трећи у рангу, након чега је унапређен у чин инжењеријског потпоручника. Вишу школу Војне академије похађао је 1911–1912. и поново 1920–1921. године.
Током каријере напредовао је од потпоручника до генерала. У чин поручника унапређен је 1911, капетана II класе 1913, капетана I класе 1915, мајора 1919, потпуковника 1923, пуковника 1927, а бригадног генерала 3. априла 1935. године.
Службовао је у инжењеријским, железничким, пионирским и генералштабним јединицама. Био је ађутант Железничке команде, командир пионирских чета и командант I пионирског батаљона. После Првог светског рата постављен је за команданта I техничког батаљона Железничке команде, а затим је обављао више одговорних дужности у Главном генералштабу и Министарству војске и морнарице.
Од 1925. до 1928. године био је начелник штаба Команде Дравске дивизијске области. Потом је постављен за шефа Оперативног одсека Генералштабног одељења, а 1931. за команданта 56. пешадијског пука. Обављао је и дужност вршиоца дужности начелника штаба у Инспекцији земаљске одбране, као и начелника Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице.
Учествовао је у ратовима од 1912. године до завршетка Првог светског рата, показујући запажене способности као инжењеријски официр. У Априлском рату 1941. године доспео је у ратно заробљеништво.
За службу, храброст и војничке заслуге одликован је већим бројем домаћих и страних одликовања, међу којима је и Орден белог орла са мачевима V реда, који је добио два пута.
Преминуо је 11. јуна 1955. године у Београду.
Ратни пут
1912–1913. — Као инжењеријски официр учествовао је у Првом и Другом балканском рату. Од септембра 1912. до јуна 1913. био је ађутант Железничке команде, а потом командир 10. чете Пионирског полубатаљона Дунавске дивизије II позива.
1914–1916. — У Првом светском рату наставио је службу у пионирским јединицама. До реорганизације српске војске на Крфу командовао је 10. пионирском четом, а затим 1. четом Дунавског пионирског полубатаљона.
1916–1920. — Од 1. октобра 1916. до демобилизације командовао је I пионирским батаљоном. У том периоду учествовао је у завршним операцијама српске војске и ослобођењу земље.
1941. — Учествовао је у Априлском рату. После слома Краљевине Југославије доспео је у ратно заробљеништво.
Одликовања

Бели орао са мачевима
Пети степен
Основни степен ордена. Носио се на левој страни груди на траци без розете. Додељиван је официрима и заслужним појединцима за исказану храброст, пожртвованост и верну службу у ратним условима.Детаљи одликовања: Бели орао са мачевимаИзвори
- Коста Адамовић — Википедија на српском језику
- Илустрована војна енциклопедија, том I — „Адамовић Коста” — Боривоје М. Срећковић, 1936