ЈованТришић

❧ Биографија

Јован Тришић рођен је 24. фебруара (по старом календару), односно 9. марта 1893. године у селу Главина Доња код Имотског, где му је отац Петар службовао као православни свештеник. Породица је пореклом из Херцеговине, одакле се доселила у Далмацију још у 17. веку. Јован је био пето од седморо деце; отац му је умро 1904. године.

Сазнавши за мобилизацију поводом Првог балканског рата, као ученик гимназије у Задру, илегално је прешао границу и 2. октобра 1912. приступио Добровољачком батаљону под командом дивизијара Митра Мартиновића, а потом главној интендантури црногорске војске. У Другом балканском рату прешао је у Краљевину Србију и придружио се четницима војводе Вука (мајора Војина Поповића). Пошто због недостатка држављанства није могао да упише Војну академију, проблем је решен посинством код индустријалца Милана Перишића — тек тада је, са закашњењем, 3. децембра 1913. уписао 46. класу Ниже школе Војне академије.

Аустроугарска објава рата прекинула је школовање: од 16. јула 1914. службовао је као ађутант и командир чете у више пешадијских формација, рањен код Београда у новембру 1914. Прешавши у Добровољачки одред војводе Вука, поново је рањен на Власини у септембру 1915, учествовао у повлачењу преко Албаније до Крфа, а потом се борио у Добровољачком одреду код Лерина, укључујући чувену битку на Кајмакчалану 1916. године, где је похваљен за изузетно држање.

Међуратни период провео је у жандармерији, напредујући од водника (1919) до пуковника (1937) и команданта неколико жандармеријских пукова, укључујући Зетски на Цетињу и Вардарски у Скопљу.

Априлски рат 1941. дочекао је као команданта Вардарског жандармеријског пука; после кратких борби договорио је предају немачким снагама код Гостивара. Са доласком бугарских снага у Скопље, повео је 453 жандарма у напуштање окупационе зоне, враћајући се у Београд. Убрзо је успоставио везу са покретом отпора на Равној гори, а на позив Комесарске управе прихватио је 23. јуна 1941. место вршиоца дужности команданта окупационе жандармерије, у договору са пуковником Драгољубом Михаиловићем, да би ту позицију искористио за прикривену подршку покрету — набавку оружја и издавање лажних потврда за „легализоване четнике“. Након што је Гестапо открио његову умешаност, ухапшен је 9. новембра 1941, затворен у Бањичком логору и изложен тортури, а потом пребачен у немачки логор за ратне заробљенике код Либека, где је остао до ослобођења 1945. године, проведен кроз укупно девет логора.

По сазнању да га нове југословенске власти траже као ратног злочинца, одустао је од повратка и 1951. емигрирао у САД. Живео је у Акрону, а након што је 1964. преболео рак плућа, посветио се вери, завршио свештеничку школу и постао јереј — прву парохију добио је у Галвестону (1967), а од 1969. служио је у цркви Светог Саве у Џексону, најстаријем српском православном храму у Америци, где је и преминуо 7. априла 1974. године.